BG triologija II – Najbolji, brate

Subota je najbolji dan da se bude u Beogradu. Sutra je nedelja, Dža je rekao da možeš da spavaš do podneva, pogotovo ako si se noć pre toga okadio svetom biljkom. U autobusu možeš da vidiš sve koji su se spremili za izlazak, preterano našminkane ribe u preterano kratkim suknjama za ovo doba godine; batice u trenerkama što štekaju pivo u šuškavim jaknicama; uglađeni i lepo popeglani likovi što paze da ih neko ne zgazi na lakovane cipele; pijanci; džankiji; gotičarke; i ja sa šeširom. Subotom nema ni kontrolora i možeš lagodno da se zavališ u sedištu i da gledaš kako Beograd promiče u dugom kadru.

Najbolja je subota kad ima svirka, a najbolja je ona svirka na kojoj svira bend koji si čekao mesecima da čuješ uživo. Ove subote je u „Elektropioniru“ nastupao Vizelj, a kako sam već (najbolje od svih) pisao o njihovom debi albumu „Naj bolji“, radovao sam se što ću ih konačno čuti uživo. Sa njima je svirao i PPT, za koji do tada nikada nisam čuo, pa je i to bilo ohrabrujuće, jer najbolje volim da doživim neki bend kroz živu svirku, na prvo slušanje. Nikada pre ove svirke nisam bio u Elektropioniru, ali sam blejao po onom delu Cetinjske gde su načičkani klubovi i kafići. Najbolje bi bilo kada bismo sve one turiste koji su pohrlili u Beograd da vide novogodišnju rasvetu mesec dana pre Nove godine, preusmerili ka Cetinjskoj, u ovaj novi „Clubbing District“, kako ga zovu. Bio sam na nekim žurkama u Zaokretu, slušao sam neku poeziju u Poletu, a posle ove svirke u Elektropioniru čini mi se da je ova zona sjajno mesto da se prikaže ono najbolje od Beograda. Zajebimo priču o splavovima, pogotovo u ovo doba godine, Savamala je nepovratno prsla, a dok ne izgrade „Beograd na vodi“, najbolje je da se viđamo na svirkama i žurkama u ovom delu grada koji upoređuju sa urbanim Berlinom (u kojem nikada nisam bio). Ali stvarno, noću, kada sa svih fasada stare pivare sijaju neonske reklame klubova i kafića, kada se gomile različitih ljudi susreće u lutanju po parkingu, nema ničeg boljeg od ovog mesta. Pogotovo kada iza „Elektropionira“ naletite na krug u kojem se dodaje buksna između nekih od članova benda Vizelj, Škank, Klotljudi. U krugu smo pričali o beogradskoj sceni i pomenuli smo i sinoćnu svirku Artan Lilija i, pored nesuglasica oko toga šta taj bend predstavlja, složili smo se da oni trenutno imaju najbolju poziciju na sceni.

Elektropionir“ je strava mesto za svirke. Prvi deo kluba ima dovoljno prostora za bleju ispred šanka, a drugi deo se proteže od bine na kraju sale i napravljen je za svirke ovakvog tipa. Bilo mi je drago što je klub bio prilično pun kada je na binu izašao „PPT“. Odmah ću reći – najbolje bi bilo da su potpuno obrnuli set listu i da su svirku počeli sa pesmom „Slabo“, kojom su svirku završili. Ovako su krenuli koncert od pesme koja je imala veliki potencijal u gruvu, ali su oba frontmena čitali tekstove sa svojih pametnih telefona podignutih na mikrofone. Možda je to i neka njihova fora, ekipa iz „Prirodnog Prava i Tečurki“ ima odličan scenski nastup, dobro se zezaju na bini, ali da to ne bi ostalo samo interno drkanje među njima i njihovom ekipom koja je došla da ih prati, potrebno je da malo ozbiljnije pristupe svirci. Jako su pogrešili što su započeli nastup sa pesmom u koju nisu potpuno sigurni, jer je utisak bio mlak, pogotovo onaj deo u kojem su refren „Mikrofon na pod“ zamenili sa „Publika na pod“. To je bilo preterano usiljeno, svirka je tek počela da bi se sad svi spustili i napravili šutku na njihov znak. To bi se sigurno i desilo da su ovu stvar ostavili za kraj, ovako je samo nekolicina njihovih ortaka pala u trans i napravila tenziju u prvom redu ispolivajući sve ljude pivom. Mislim da je jedino što fali ovom bendu malo izvođačkog iskustva, nastupa pred publikom u kojoj nema njihovih ljudi, negde gde mogu da vide da li ta priča stvarno radi.

ppt-3

fotografije: Milica Cvetković

Za mene je ovaj miks rokenrola i hip hopa najbolji muzički pravac koji postoji. Jako volim dobru liriku koja gazi preko muzičke podloge, ali zato imam vrlo visoka očekivanja od takvih bendova. Tek od treće pesme „u kojoj se nešto krčka“ uspeo sam da shvatim fazon ovog benda i da počnem da uživam u svirci. PPT me u svojim nedostacima pomalo podseća na lazarevački „Ućuti pas“, o čijem albumu sam pisao. PPT ima prednost u tome što su izabrali da im pesme budu sprdačke, ali moraju da imaju u vidu da to uopšte nije lako i da praviti parodiju i autoironiju u muzici, a da to može da proživi i publika, zahteva opasnu liriku i još bolju ideju. Bend je svakako na visini zadatka, prave dobar gruv i gitarskim deonicama daju raznolikost „matricama“, ali ono što je dosadno je što se tekstovi previše ponavljaju, pa tako neke pesme budu jedna strofa ponovljena 3 puta na istu muzičku osnovu. Da je tekst upečatljiv i jak, to možda i ne bi smetalo, kao u pesmi „Belegiš“, gde je ta repeticija smislena i zabavna, ali u ostalim pesmama je samo nezanimljiva. Neću zaboraviti kako je na tu bluz vožnju iz „Belegiša“ na scenu izašao neki debeljuca koji je odjednom postao glavni junak pesme u kojoj se glas obraća devojci i moli je da ne ode u Belegiš jer će tamo sa nekim debelim da leži celu noć. Bilo je tu još nekoliko pesama koje su me kupile na keca, kao „Skitam“ i „Mrzim da te tražim“, ali bilo je mnogo onih prosečnih.  Neke od pesama su mi bile toliko dosadne da sam se naslonio na zid i čekao da se stvar završi, ali priznajem da je to možda bio samo moj osećaj, jer su se mnogi u publici dobro zabavljali, kao u onom trenutku kada su horski pevali „Ti se meni tako sviđaš“ ili kad je jedan lik skočio u masu tako da ga je publika nosila sve do sredine sale.

ppt-2

foto: Milica Cvetković

Sviđa mi se energija koju imaju na sceni, sviđa mi se što su oba frontmena u različitim fazonima, čak mi se sviđaju i što su baš takvi, sviđa mi se i što prozivaju publiku i izvode ljude na binu, ali mi se gomila tekstova ne sviđa. Verujem da im je potrebno samo malo više rada na tome da tekstovi legnu uz muziku, da taj lirički flou bude na visini muzičkog gruva, jer na ovaj način, da se poslužim njihovom retorikom, to je kao kad riba hoće da puši, a ne zna – to mnogo obećava, ali na kraju je ipak sranje. Mislim da se na kraju sve svodi na to da li im verujete ili ne, kao što je jedan od frontmena pozvao sve ljude na after u Zemun – možda je to fora, a možda je stvarno bila neka žurka. Završili su svirku sa pesmom „Slabo“ koja je verovatno jedna od lirički najslabijih koje imaju, ali ima dobar gruv i lepo vozi. Voleo bih da opet čujem ovaj bend, ali negde van Beograda, jer me zanima kako će se tada ponašati i da li će više polagati na to kako nešto govore ili na ono šta imaju da kažu.

Mislio sam da su u međuvremenu svi počeli da slušaju Vizelj ali je izgleda i dalje aktuelno pitanje šta je Vizelj Vizelj šta je? Došao sam na njihovu svirku sa očekivanjima, jer za mene je ovo novi beogradski bend. Kad kažem novi, mislim na to što su svojim albumom, jednim od najboljih albuma ove godine, kao i najboljih debi albuma ikada, otvorili novu tematiu u alternativnom roku. Znalci bi to nazvali uticajima postpostmodernizma u kojem muzika više ne crpi inspiraciju iz prostora van muzike, već proždire samu sebe i stvara mutantsku verziju muzike koja zahteva izvesno slušalačko iskustvo kako biste mogli da uživate u referencama koje prave ne samo u svojim tekstovima, već i u muzičkim deonicama. Ne poznajem nijednog člana ovog benda, osim onog sa kojim sam se pozdravio i verovatno razmenio različite bakterije preko flopa buksne koja je kružila iza Elektropionira, ali imam utisak da su oni potpuno druge osobe na bini, u muzici, kada su deo Vizelja. Ne verujem da iko kao njihov basista ide okolo sa cvidžama za sunce, u sakou i šulji preko koje se klati ogromna alka na lancu ili kao njihov gitarista u zlatnoj košulji, pa sam uveren da je to deo performansa, deo ostvarivanja onog što ideja koju predstavlja Vizelj.

vizelj-1

foto: Milica Cvetković

Otvorili su svirku sa Mamuzama, a time se vidi da ne pate od grešaka svojih prethodnika, jer ovo je pesma koja vozi i u koju su prilično sigurni dok je izvode. I oni su bili opušteni na sceni i imali su živu interackiju sa publikom, a najbolji trenutak je bio kada je Veljko Milinković, gitarista i pevač benda, rekao da je napravio pedalu za gitaru koja je upravo crkla, a neko iz publike je viknuo: Kupuj domaće! Kada sam rekao da je potrebno imati slušalačkog iskustva da biste doživeli Vizelj u punom sjaju, mislio sam baš na to kako se poigravaju u svojim pesamma i proždiru sve što žele i što može da im posluži za njihovu ideju. To ste najbolje mogli da doživite u izvođenju pesme „Bubnjar“, koja je bolja od onoga što sam zamišljao. Publika je horski pevala onaj drugi glas, a onda je bend iz rokanja prešaltao u hit benda „Talking Heads“ – Psiho kiler.

U većini slučajeva bendovi zvuče bolje nego što je to na njihovim albumima, a u slučaju Vizelja pomislio sam da neke pesme moraju da prilagode da zvuče dobro koliko i na albumu. I to ne zato što ih ne sviraju dobro ili nedovoljno uverljivo, već zato što su te stvari kompleksne i sadržajne, tako da zahtevaju da bend stvori takvu atmosferu da pesma ostvari pun potencijal. Takva mi je bila „Idemo gore“. Činilo mi se kao da imaju problem da uporedno izvode vokalne i instrumentale deonice, pa nisu postizali snagu pesme koja je uhvaćena na albumu. Ipak ovo nije studijski bend koji će da pravi hitove za slušanje kod kuće, njihova svirka je doživljaj, nešto što treba videti i čuti, pogotovo zbog onih pesama koje su nove i još uvek nesnimljene, kakva je pesma „Pustinja“ na koju sam se toliko izdobijao da sam sve vreme zamišljao ljubičasti kadilak kroz pustinju u scenama k’o iz Linčovih filmova. Dok su svirali njihov najveći hit „Nosorog“, jedan lik iz publike se zaletao i nabijao u druge ljude poput životinje iz pesme, a svi su ludeli u refrenu. Završili su set sa takvim rokanjem i mudima, gitarista je sišao u publiku i odatle je svirao pred šutkom, a basista je pružio svoj instrument na milost i nemilost publike koja je udarala po žicama i sve je zvonilo u distorziji i haosu. Nakon ove stvari morali su da promene bas gitaru jer više nije funkcionisala, pa im je basista „PPT-a“ pozajmio svoj, koji je Aleksa Nedić morao da svira naopačke. Za kraj je bila pesma „Ritam mašina“ uz koju su svi đuskali i pevali, tako da se svirka završila sa najpozitivnijom mogućom energijom.

vizelj-2

foto: Milica Cvetković

Kao posle dobrog seksa, pušio sam pljugu ispred Elektropionira, a neka ekipa pored je razgovarala o Mimi Mercedez i pesmi „Šta“. Devojka je zamerila liku što peva njene stihove posle nastupa Vizelja, a za mene je to bio dokaz da Vizelj okuplja najrazličitije ljude, a pre svega one koji stvarno slušaju muziku i kapiraju tuđe fazone, koliko god oni bili drugačiji, pa sam zato dobacio: „Nije molim nego šta“.

Vizelj, kao i PPT, treba samo da sviraju – što više, što iskrenije i luđe. Verujem da je ovaj bend nešto novo i da će tek postati poznat za širu publiku, jer će i sama publika napredovati i razvijati svoj ukus. Voleo bih da čujem da je Vizelj na turneji po Srbiji ili makar da mnogo češće svira van Beograda jer će ih to ojačati. To bi bilo najbolje, pardon naj bolje. Ali ono što je najbolje od svega je što sam bio toliko pun energije posle njihove svirke da sam mogao da odem gde god. Najbolje kod Beograda je što subotom, a i svim ostalim danima, uvek ima negde da se ode. U nešto posle ponoći otišao sam u „Petak“, koji mi je od turneje postao jedan od omiljenih lokala za zezanje, a tamo smo do 5 slavili Bokijev rođendan. Tamo sam za šankom sreo i jednog od frontmena PPT-a! Samo u Beogradu možete da cirkate i varite do šest ujutru, a onda da se glupirate u striptiz baru dok vas ne izbace i pošalju kući, da biste umalo doživeli sudar na Gazeli i onako razvaljeni menjali pokidanu gumu. Na ulazu u blok, portir me je pitao kako sam se proveo, a ja sam odgovorio: Najbolje, brate.

______________________________________________

Nije lako izdržati muzičku zavisnost od koje patim, ali uz vašu pomoć ona može da postane znatno podnošljivija. Ukoliko vam se sviđa kako pišem, možete me podržati deljenjem teksta sa prijateljima, praćenjem na Fejsbuk stranici ili donacijom preko Patreon kampanje. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *