BG triologija I – Beograd na nojzu

Moji prijatelji misle da ja idem na svirke samo da bih pisao o njima, a ne zato što me to loži. Ovim putem im se izvinjavam što sam u petak sa ortakove posne slave, gde je bilo mnogo domaćeg zelenila, otišao u Mikser na svirku. To bih uradio čak i da sam bio vezan za radijator, odsekao bih sebi nogu k’o u onom filmu i, bez čekiranja busplus kartice, došao bih na ovaj koncert, jer je to bio moj prvi put sa Artan Lilijem na živo. Propustio sam toliko prilika da ih čujem uživo, kako na festivalima, tako i na solo svirkama, ali konačno sam ih dočekao.

Rokenrol koncert nije samo muzička manifestacija, već takva vrsta dešavanja u sebi nosi gomilu drugih mogućnosti. Istina je da idem na svirke da bih pisao o muzici, ali to je samo delić egoistične potrebe da budem povezan sa scenom, a da nikada ne naučim da sviram neki instrument i javno istupim. Ono što me uzbuđuje kod svirki je što one okupljaju različite ljude sa sličnim muzičkim ukusom, ali i gomilu onih koji su došli jer imaju besplatan ulaz ili su čuli da na koncertima Artan Lilija ima mnogo dobrih riba (živa istina!), pa tako u masi možete nasumično da naletite na razne ljude, sklopite nova poznanstva i obnovite stare kontakte. Ipak, ovaj koncert je za mene bio važan jer sam želeo da saznam da li je Artan Lili zaista to što sam napisao o njihovom debi albumu u jednom preobimnom tekstu, kojim sam najviše sebi pokušao da objasnim zašto mi se sviđaju.

Dakle, rokenrol koncert nije samo muzička manifestacija, već najbolja vrsta performansa, umetnički akt, tribina i okupljanje ljudi sa najviše životnog potencijala. Rokenrol koncert je i živi kontakt između umetnika na bini i publike, a u tom trenutku je muzičarima dozvoljeno da kažu i ono što nije u pesmi, da iznesu svoj neobrađeni i sirovi stav. I sve što je u vezi sa koncertom treba shvatiti kao deo umetničkog izraza, pa zbog toga sa oduševljenjem pozdravljam izbor da svirka bude u „Mikseru“, a da kao predgrupa nastupi „Buč Kesidi“.

buc-kesidi

Naslovnica albuma

Ovaj pančevački trio je nešto čudno. I dalje, pošto sam više puta preslušao njihov prvi, nedavno objavljeni album Posesivno-ospulsivni hospul, ne mogu sa sigurnošću da kažem šta osećam i mislim o njima. To što sam rekao da su „čudni“ treba shvatiti kao pohvalu, jer danas retko šta može da me začudi, pogotovo što se tiče muzike, a ovaj „levoruki rokenrol bend“ je to uspeo i svojim nastupom, a pogotovo albumom. Potpuno se slažem sa pohvalama koje sam pročitao u tekstu Miloša Cvetkovića, a dodajem i svoj utisak da ovo nije bend koji možete da uhvatite na prvu. Tek kada sam prišao bini i potpuno se koncentrisao na to kako grade pesme i šta sve postoji u njima, shvatio sam da je ovo bend sa ozbiljnom idejom. Tada nisam najbolje razumeo tekstove, ali sam osetio sjajnu energiju koju su imali na bini – svirali su sa puno harizme i sigurnosti, a ekipa koja ih je pratila pravila je odličnu atmosferu u prvim redovima. Sva trojica članova pevaju i to boji pesme različitim utiscima, jer svaki od njih ima specifičnu boju glasa, a mislim da taj zbunjujući efekat najviše postoji u slučaju frontmena. Nikada nisam čuo takvo pevanje: to je pričanje priče, na trenutke prepiranje, melodija koja se slaže u tekstu i vuče pesme koje bi lako mogle da propadnu u običan pop da nije te ideje (koju i dalje ne shvatam u potpunosti). O njihovom albumu ću zasigurno pisati, pa ću tu biti detaljniji, a sada ću pomenuti pesmu „Nebitna (…ne mogu da)“ koja mi je odlično legla i koju sam sa ostatkom publike ispratio pevanjem i tapšanjem. Svirku su završili razvaljivanjem, bubnjar je uz poslednji udarac zgrabio stalke sa činelama i podigao ih iznad glave, a bas i gitara su režali u mikrofoniji. „Buč Kesidi“ je uspešno iskoristio svoju šansu da ostavi najbolji utisak na brojnoj publici koja se okupila zbog Artan Lilija, a Artan Lili je pokazao da vrednuje autentičnost i podržava neafirmisane, mlade bendove koji zasigurno zaslužuju pažnju.

Na ovoj svirci, a verovatno i na svim prošlim, kao i na onim budućim svirkama Artan Lilija, možete da vidite šta znači kada koncert nije samo muzička manifestacija. Da, u pitanju je svirka, ali tako precizno režirana da u potpunosti zaokuplja pažnju publike i koristi sve mogućnosti da prenese ideje koje Artan Lili zastupa u svojoj muzici. Cela sala je potonula u mrak da bi sa prvom pesmom otpočeo muzičko-vizuelni spektakl. Bend stoji u jednoj ravnopravnoj liniji na bini i sve četvoro članova je tu, pred vama, što doprinosi vezi sa publikom. Iza njih se razvijaju vizuelne projekcije raznobojnih tripova koji prate atmosferu pesama.

artan-i

foto: Nemanja Đorđević

 Dok sam dolazio u Mikser, razmišljao sam o jednom komentaru koji sam pročitao na Tjubu kada se pojavila pesma „Na vodi“. Neko ih je isprozivao da su „fejkeri“ jer su ovom pesmom pokušali da privuku fanove objavivši je baš u vreme protesta i frke oko „Beograda na vodi“. Dok sam prolazio pored zgrade u kojoj je najblistavija multimerdijalna prezentacija nečega što će u najboljem slučaju postojati tek za trideset godina, pitao sam se da li će izvesti ovu pesmu, jer upravo tim činom bi pokazali da to nije samo mamac za publiku, već stav, mišljenje ljudi koji kroz umetničku formu muzike iznose svoje stavove o pitanjima koje upadaju u oči kao konstrukcija koja se lagano diže nad Savom. „Na vodi“ je bila treća pesma koju su izveli i umesto zviždanja u uvodnom delu čulo se melodično horsko pevanje publike i benda. U tom trenutku su me potpuno kupili i konačno sam bio siguran – da, Artan Lili je baš to, novi zvuk u gradu, ali pre svega nada za scenu.

Stvar je u tome šta rokenrol danas nudi publici. Ako pogledamo žurke na kojima se okupljaju naši arhineprijatelji, dizelaši u turbo folk pogonu, bonbondžije i lajnaši što se voze na jedno te isto, kao i svi oni drugi koji pune hale i kupuju ulaznice za te rasprodate koncerte, čini se da su oni mnogo srećniji od nas, mnogo se bolje provode i dobijaju baš ono što im je potrebno, a to je najčešće samo zabava. Meni je i dalje neverovatno da je jedan rokenrol bend uspeo da u svojoj muzici donese sve ono što pravim ljudima i treba, a to je, pored nesumnjive zabave, i bunt, kao i ljubav, uteha i nada, a Artan Lili je baš to postigao! Možemo da se raspravljamo da li su strani plaćenici, što im se pesme vrte na reklamama i da li je to fejk ili nije, ali posle ovog koncerta tvrdim i uzimam za nesumnjivu činjenicu da Artan Lili ima sve što je potrebno. Sve što vam treba od rokenrola imali ste upravo na listi pesama koje su izveli na ovom koncertu.

publika

foto: SKULLCHEEZ

 Ako ste hteli da đuskate, nije bilo moguće da se zaustavite kad je krenula „A šta bi bilo da sam ja“. To je taj prejebeni gruv koji vas tera da se pomerate, a tekst je ohrabrujući, pozitivan, smislen i kvalitetan, nije podvala, nije samo zabava, nije samo reklama. Pored mene je igrala jedna istetovirana devojka sa kratkom kosom i, mada joj to nisam rekao, toliko se dobro kretala da sam poželeo da se odreknem svoje slobode i privežem za sidro istetovirano iznad njenih grudi. Zbog teksta Jelene Ostojić sam se stvarno zapitao da li je moguće da svirka može da bude i energičnija od ovoga, ali za mene, kao nekoga ko je prvi put bio u pred binom na kojoj je Artan Lili, svirka je bila jezgrovita, sadržajna k’o lektira i uzbudljiva k’o seks. Meni je najvažnije da mi bend ulije nadu, ali ne samo onaj optimisitčan pogled na svet koji najbolje predstavlja hit „Ako stanemo tu“. Želim nadu da nisam sam u mislima koje imam, a tu utehu su mi pružile pesme sa novog albuma i srećan sam što je Artan Lili iskoristio svoju popularnost da unese još više angažovanosti u svoju muziku; izgleda da će „New Deal“ biti baš to. Sudeći po pesmi „Jutro“, ni na novom albumu se ne odriču nojzičnog i mračnog koji postoji u „Džoniju“. Od te pesme sam se sve vreme ježio, kako zbog odličnog teksta, koji prepričava kako izgleda svako jebeno jutro u životu prosečnog čoveka, tako i zbog teškog bita i muzike koji ga je pratio. I mislio sam da sam među retkima koji su na ovoj svirci zbog nojza u zvuku Artan Lilija, ali kada je kroz mikrofoniju i pištanje gitare Dragana Kneževića krenuo baš „Džoni“, publika je vrištala od oduševljenja i čulo se kako svi pevaju dok se njišu u tom gruvu.

 artan-logo-2

Svi pominju vizuelni spektakl koji je pratio svirku i ja im verujem na reč, jer od onoga što sam video kada nisam doživljavao ekstaze slušajući zatvorenih očiju, bilo je sjajno. Artan Lili u potpunosti koristi sve mogućnosti koje živi nastup dozvoljava, pa tako u svakoj pauzi između pesama bend nestaje u mraku, a na zidu bi sevnuo neki „bg hešteg“ koji nijednom nisam uspeo da uhvatim do kraja, što je doprinosilo da i ti trenuci bez muzike budu uzbudljivi i zanimljivi. Ne znam zašto niko nije pomenuo ono što se desilo na kraju pesme „Samo ja“, kojom su zatvorili set listu, možda se to dešava redovno, ali u mom slučaju, ovo je bio prvi put da se na nekom koncertu spusti ogromno belo platno i potpuno zakloni bend koji i dalje roka iza njega, dok na platnu treperi projekcija njihovog logoa. U tom trenutku se publika pred binom izdelila, jer bilo je onih koji su hteli da priđu skroz blizu i podvuku se ispod platna, a i nas koji smo stajali i gledali u platno iza kojeg je sve prštalo u eksplozivnoj završnici. U pomenutom tekstu Jelene Ostojić kaže kako nikada nije videla mlađu publiku, a za mene je bilo fascinantno da je publika bila tako različita, od matorih raspadača koji su cirkali pivo pored klozeta, preko poznatih glumaca i muzičara, do svih onih sličnih meni koji su došli jer je Artan imao nešto da im da. I glupavo je pitati se kako to da tekstovi iz ženske perspektive budu prihvaćeni i od muškaraca, kao da Noru Džons ili MC Sajsi slušaju samo devojke, kao da se u pesmama Artan Lilija ne radi uvek o ljudima i ljudskom. Bilo je mnogo muškaraca tamo, neki su čak nosili majice Artan Lilija!, a bilo je još više prelepih devojaka što uvek uliva nadu.

artan-logo

foto: SKULLCHEEZ

Da ne bude da sam se bez razloga priključio hvalospevima za ovaj bend, reći ću svoj najličniji stav – Artan Lili je saundtrek za Beograd koji volim. Ovo kažem sa punom svešću čoveka koji ne živi u Beogradu i ne stvara ga, kažem kao dođoš koji je izabrao Studenjak za prestonicu svog kraljevstva, kao objektivni posmartač koji posle turneje po Srbiji zna da nam nije samo država centralizovana, već i njena kultura. Artan Lili je za mene saundtrek Beograda jer u svom zvuku ima sve što volim u prestonici – dobru vožnju, jaku emociju, istinski osećaj slobode, ali i uživanje u onim trenucima koji su teški i tvrdi, kao „Džoni“, kao njihova buka. Ljudi seru kad kažu da ćemo videti tek za deset godina da li je Artan Lili ostavio trag na sceni i da li se prodao, ali treba biti slep i ne primetiti koliko toga je ovaj sastav ostvario i dao drugima za primer. Dokazali su da rokenrol može da bude popularan kao što je nekad bio, dokazali su da je moguće za relativno kratko vreme osvojiti publiku, dokazali su da samopromocija i reklama može da bude sa stilom i smislom, a ne puka komercijalna podvala. I okej je što oni izazivaju toliko nesuglasica, jer oni su postali mejnstrim alternative, šta god mi mislili – oni su najvažnije ime na sceni, a time su privukli pažnju i na sve alternativce koji sada mogu da dođu do većeg izražaja praveći muziku sa željom da budu bolji ili drugačiji od njih. Bilo bi sjajno kad bi Beograd zaista više ličio na muziku Artan Lilija, ali to nije tako, slika je mnogo ružnija, a to je dobar razlog za druge da stvaraju. Što se mene tiče, u mom Beogradu sve keve pevaju „Ako stanemo tu“, svaki ćale zna za „Novi zvuk u gradu“, a svaka devojka ima tople ruke kao u pesmi „Srce“.

Druga dva teksta iz BG triologije: Najbojle, brate i Nedelja za stoner

______________________________________________

Nije lako izdržati muzičku zavisnost od koje patim, ali uz vašu pomoć ona može da postane znatno podnošljivija. Ukoliko vam se sviđa kako pišem, možete me podržati deljenjem teksta sa prijateljima, praćenjem na Fejsbuk stranici ili donacijom preko Patreon kampanje. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *