Back 2 the Bek

Drugo veče zagrebačke turneje benda „Repetitor“ za mene se završilo još pre početka: pojavio sam se oko 9 na vratima KSET-a, rekli su mi da nisam na spisku, pa i pored mog ubeđivanja da sam prešao 400km da ispratim sva tri koncerta, sumnjičavo su me odbili, rekavši da moram to da vidim sa bendom. Nisam imao internet, a ni volje da se cimam, pa sam samo fotkao plakat na ulazu u KSET i okrenuo se na drugu stranu.

Kada sam na ekskurziji, ne potresam se previše oko neočekivanih obrta u putu. Iako sam planirao da izveštavam sa sve tri svirke, zbog nekog propusta se nisam našao na spisku, a karata više nije bilo, jer je Repetitor rasprodao sva tri kluba. Najviše sam patio što sam propustio šansu da čujem predgrupu, bend „Spiridon“. Kasnije, kada sam gledao snimak sa koncerta, grizao sam se što nisam bio ubedljiviji, što se nisam ponašao kao pravi rokenrol novinar i napravio scenu, možda se potukao sa redarima na ulazu i onda razbijene arkade pokušao da uđem u KSET provalivši kroz prozor, ali znajući da je tamo zabranjeno pušenje, lako sam se utešio, jer nisam mogao da zamislim da čujem „Crvenu“, a da ne pripalim cigaru.

Priželjkivao sam koncertno blisko poznanstvo sa nekom studenticom zagrebačkog sveučilišta koja ima zasebnu sobu i veliki krevet, možda i neko širenje bratstva-jedinstva preko telesnih tečnosti, ali umesto toga sam dobio noć u Beku. Vratio sam se nazad, preko Miramarske Ceste, levo kod Antuna Mihailovića, onda Gajevom sve do Ilice, najduže ulice u Zagrebu, a onda odatle do Vladimira Nazora, pa uzbrdo sve do broja 53, na kome se nalazi Društveni centar Bek. Sinoć posle Medike i mlevenja uz Repetitor, jedva sam stajao na nogama, a kada me je Lajka poveo uz Vladimira Nazora, na pola puta sam bio spreman da odustanem i prespavam na jednoj od klupa na stubama Rikarda Jorgovanića, ali on je bio uporan, hvalio se kako je našao savršeno mesto za smeštaj, upoznao je nekog tipa dok je svirao na ulici i on ga je poveo u Bek, pa je tamo sredio ležaj i za mene.

Bio sam previše umoran da se začudim nad čoporom pasa koji su nam izašli u susret u hodniku Beka. Tek sam sutradan shvatio da mrak u celoj zgradi nije neka ekološka fora, već nužda, struja im je isečena, a ujutru sam saznao da nemaju ni vode. Ipak, te noći, overio sam na dušeku u jednoj od soba i ništa mi nije bilo važno. Kada sam se probudio, pokušao sam da povežem gde se nalazim, mislio sam da je Bek tipičan skvot, ali onda, malo po malo, hvatao sam delove priče i polako mi se rasvetljavala ideja sa kojom je Bek osnovan, ideal koji stoji iza njega, a onda i ljudi koji pokušavaju da taj ideal dosegnu.

bek

foto: fb stranica Bek

Pošto se u Beku niko ne predstavlja kao glavno odgovorno lice, morao sam da propitujem svakog koga sam sreo o istoriji i sistemu po kojem funkcioniše Bek. Proverene činjenice su da je ovo bila nekadašnja zgrada „Centra za odgoj i obrazovanje Vinko Bek“, ustanove za obrazovanje i rehabilitaciju slepe i slabovide dece, koja je 2015-te zatvorena zbog lošeg građevinskog stanja, nakon čega je centar premešten na drugu lokaciju, a zgrada je napuštena. Početkom ove godine, određena ekipa se organizovala i zauzela Bek sa namerom da zgradu te veličine, na takvom ekskluzivnom mestu, zaštiti od uzaludnog propadanja i upotrebi za korist društvene zajednice. Zvanični rad društvenog centra počinje u aprilu, a skrolovanje po njihovoj fejsbuk stranici otkriva da od samog početka nailaze na nerazumevanje jednih, ali i na podršku drugih grupa.

Glavna zamerka koja im je upućena tiče se dokumenata, radova, imovine i svega što je ostalo iza centra Vinko Bek. Nastavnici i roditelji slepe i slabovide dece u komentarima pozivaju bekovce da napuste objekat, strahuju za arhivu koja je ostala iza njih i neprestano ističu kako nije u redu što su upali bez dozvole u zgradu koja je nekada bila škola i za koju ih vezuju drage uspomene. Čini mi se da su njihove kritike zasnovane na strahu i nerazumevanju, jer pojedinci idu dotle da u svakom komentaru pozivaju aktiviste da napuste Bek, kao da će taj postupak vratiti Centar u istu zgradu. Činjenica je da je grad otpisao tu zgradu, verovatno sa namerom da urade ono što je čest slučaj u kapitalističkoj reciklaži nekretnina: pustiti zgradu da propadne što više, a onda je prodati za sitan novac nekom investitoru da bi se tu napravio neki hotel sa spa kupalištem i parkingom za diplomatske tablice.

bek 4

Policija pred vratima Beka; foto: Fb stranica Bek

Zbog onoga što sam video na licu mesta, verujem da su kritike upućene bekovcima neosnovane. Aktivisti su bili toliko posvećeni sređivanju ovog napuštenog prostora da su u pojedinim sobama zaveli sve dokumente, a u obeleženim kutijama su sačuvane sve one stvari koje su ostale nakon premeštanja centra Vinko Bek. Sve neumitno propada, ali prisustvo mladih ljudi u nekom objektu povećava šanse da se on održi i bude u upotrebi. Većina prostorija je prilagođena u društveno korisne svrhe, pa tako postoje biblioteka, galerija, prostor za radionice, sala za jogu i fizičku aktivnost, a na prvom spratu je i „prodavnica“ u kojoj se ne primenjuje robno-novčana razmena, već svako može da da uzme ono što mu je potrebno, a da ostavi ono što mu ne treba.

bek

foto: Andrea Kane

Jedna od vrlo pohvalnih aktivnosti koju sprovode su besplatne veganske večere sredom i subotom. Nešto slično postoji i u „Crnoj Kući 13“ u Novom Sadu, s tom razlikom da bekovci stavljaju akcenat na količinu hrane koja se svakodnevno uzaludno baca. Oni protestuju protiv toga koristeći hranu koju su dobili u donacijama, koristeći ono što ostane od prodaje na pijaci u blizini. Još jedan od razloga zbog kojih verujem u ovu ideju je program koji prave, od filmskih večeri do svirki i žurki. Na ulazu u Bek i dalje stoji plakat sa koncerta Punčki, za koji bih dao šešir da sam mogao da ih čujem, a na samom početku rada podržao ih je i Jeboton. Sav novac kojim kolektiv raspolaže skupljen je od donacija, kako gostiju i članova kolektiva, tako i posetilaca i publike koja dolazi na događaje.

Ono što je neprocenjivo u Beku je njegova opšta dostupnost svima. Ne verujem da svaki Zagrebčanin može sebi da priušti pogled na grad kakav se pruža sa krova Beka. Potpuno je neverovatno da među svim onim buržujskim vilama načičkanim po Nazorovoj ulici postoji i jedno mesto koje je toliko otvorenog tipa i toliko anarhističko u svojim idejama. Svako može da dođe u Bek i svako može da prespava tamo, bez obzira na poreklo, boju kože ili razlog zašto je u nuždi za prenoćištem. Ujutru, dok sam pio hladnu kafu na klupicama ispred Beka, upoznao sam najrazličitije ljude koji su došli na dan-dva, nedelju ili već nekoliko meseci žive ovde, svako sa svojom pričom i ličnim iskustvom sa ovom idejom. Tokom jutra, dok sam sa jednim Kolubijancem vežbao španski na terasi, na kapiji se pojavio Rus, natovaren planinarskim rancem i gitarom, koji je odmah pitao za smeštaj, a već istog dana je učestvovao u pravljenju veganse večere za sve. Tokom popodnevne sedeljke, dok se njih troje raspravljaju o problemima sa kojima se kolektiv suočava, jedan tip u ljubičastoj rejverskoj trenerci, sa šeširem na glavi zbog kojeg izgleda kao Eksl Rouz u najboljim danima, svira akustaru i peva Čejnse, daleko bilo, bolje nego Stenli. Kad ga pitam kako se zove, kaže mi „Niko“ i već tada znam da mi je Beko poklonio deo neponovljivog iskustva, jer sam čuo Nika Rouza, baš tu, u hladnoj pomoćnoj prostoriji, u Vladimira Nazora 53, u belom Zagreb gradu. Tip koji je dan pre toga svirao sa Lajkom na ulici, sad bosonog iznosi džakove na poktrovlje Beka – ekipa je odlučila da sanira krov zbog kojeg je centar i zatvoren, a sav građevinski materijal kupuju od donacija i sami postavljaju. Kasnije u toku dana opet srećem tog tipa u dvorištu, radi stav na rukama na terenu za basket. Kaže da je tu već nekoliko meseci i da jedva čeka zimu. U šetnji po zgradi nalećem na matorog Britanca, mrtvog pijanog još u četiri popodne, koji me zbog akcenta pita da nisam možda iz Rusije. Lajku oslovljavaju sa „Srbine“, a za mene ne mogu da izaberu etiketu, neki misle da sam Italijan, možda Španac. Uveče se skupljaju u dnevnoj sobi i pod svetlima sveća, lampi i ekrana moblinih telefona, opušteno se džemuje.

bek 2

dnevna soba u Beku; foto: A.Kane

Ministar državne imovine Goran Marić je, kako prenosi 24sata, ove aktiviste nazvao sektašima, pa iako je noću prilično morbidno dok se ne naviknete na nemanje struje i senke koje lete preko visokih plafona, iz ličnog iskustva mogu da tvrdim da tamo nema nikakvih sektaša, religija je poslednja bitna stvar, za prizivanje demona se nema vremena, a i sveće se ne troše tako olako ovde. Ipak, jedna od bekovih čarobnica mi iz zezanja otvara tarot, kaže da je velika avantura preda mnom. Tog dana sam je čuo kako vaspitava pse (Kora i Fabio) koji su previše lajali; korila ih je kako se ne ponašaju lepo, zapovedala im je da se smire, a u mojoj glavi je vozio Igi Pop „Now I wanna be your dog“. Tad sam uvideo da me jako loži kako Hrvatice pričaju i pomišljao sam da ne bi bilo loše useliti se u Bek na neko vreme, ali pomisao da dolazi zima, a da oni nemaju nikakvo grejanje, vrlo brzo me je otreznila.

tarot

otvaranje; foto: A. Kane

Kao i kod svakog ideala, najveći izazov i problem su sami ljudi, njihova posvećenost i zalganje za ostvarivanje zajedničkog cilja. Celu situaciju dodatno otežava i to što ne postoji neki jasan organizacioni sistem u kojem bi pojedinci nosili odgovornost za pojedinačne obaveze. Prisluškivao sam njihove rasprave, oni starosedeoci su se potajno prepirali u razgovorima, sukobljavali su mišljenja, tražili priznanje za svoje zasluge, nepotrebno se svađali oko gluposti. Već sam viđao takve situacije, apsolutno je normalno da u jednom trenutku preovlada strah i beznađe, pitanje da li je išta od toga vredno cimanja. Ali je, vredno je! Mada to možda nije toliko očigledno kada se mesecima borite sa istim problemima, postojanje Beka je nešto što Zagreb čini boljim gradom, i to ne samo za stanovnike ovog grada, već za svakog ko se u njemu nađe. Mogućnost da u svakom trenutku imate smeštaj ili makar nekakvu pomoć od kolektiva Beka je vrlo utešna činjenica u ovom svetu bez imalo ljudskosti. Način na koji vas kolektiv primi i angažuje kao ravnopravnog je neponovljiv osećaj.

bek 3

jedan od radova na zidovima Beka; foto: A. Kane

Izazovi sa kojima se bekovci susreću su ozbiljni. Nemanje struje i problemi sa vodom su sasvim dovoljan razlog da svako odustane od bilo kakvog truda, a iz ličnog iskustva mogu da pretpostavim da će zima biti duplo hladnija u onim velikim spavaonicama sa visokim plafonima i starim prozorima. Ali ideja sa kojom je Bek osnovan, taj ideal kojim se vode je i dalje ispravan, jer stvaranje društvenog korisnog centra kakav bi mogao da bude Bek je zaista veličanstveno ostvarenje. Realnost sa kojom se suočavaju svakako ne ohrabruje, ali ta ekipa treba da bude svesna da rade nešto veliko, nešto važno ne samo za Zagreb i Hrvatsku, već za čitav region. Bek bi mogao da se vodi iskustvima bioskopa „Zvezda“ iz Beograda ili još bolje onim što je postigla „Crna kuća 13“ u Novom Sadu, kao i „Dom B-612“ ili „KC Lab“. Iako im haotična struktura i nemanje hijerarhije sada izgleda kao dobra ideja, biće neophodno da se makar malo prilagode birokratskim zahtevima društva i registruju neko udruženje ili nešto slično što bi im omogućilo da ovu ideju nastave čak i ako izgube prostor. Finansiranje je uvek vrlo važna stavka, a ukoliko žele da istraju u toj ideji da je sve besplatno i na korist posetilaca, moraju da vaspitaju svoju publiku da su donacije obavezne, a ne izborne.

Bek je na previše ekskluzivnoj lokaciji da bi uprava grada bila potpuno nezainteresovana, pa je samo pitanje dana kada će doći do sukoba interesa, ali važno je imati u vidu da su bekovci bili na pravoj strani, na strani opšteg kolektiva i društvene korisnosti. Nadam se da će ih taj ideal voditi i dalje, pa čak i ako se ova priča završi, iz nje može da se rodi hiljadu drugih, ostvarivih ideja. Winter is coming, nadam se da će se srž pokreta održati i da ću ih na proleće zateći u novim akcijama, jer želim da se vratim tamo prvom prilikom.

Zato ne propustite mogućnot da ugrabite deo svoje istorije – posetite Bek.

*Ovaj tekst je drugi deo triologije „Jureći Repetitor“.

_____________________________________________

P.S. Za realizaciju ovog teksta dugujem veliku zahvalnost Emi, Maši, Beati, Mariji, Luki, Marinu, Zvonetu i svim stanarkama i stanarima Beka.

Da šešir moj piše još bolje, ostavite komentar, primedbu, osudu ili pretnju u komentarima ispod teksta (ne treba nam vaša mejl adresa, upišite šta ‘oćete).

Ako želite da podržite šešir moj da opstane dovoljno dugo kako bi pisao o muzičkoj sceni, možete nam donirati ulaznice za koncerte, žene, vutru, cigare, slatkiše ili mesečne donacije preko Patreon kampanje. Ako biste da me častite pivo, možete to da uradite virtuelno ovde.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download