Ako je Bog DJ

Osamnaestog septembra je koncert grupe „Stoned Jesus“ na koju neću otići jer sam pozvan da puštam muziku u jednom lokalu gde se osećam kao kod svoje kuće, odnosno kao u svojoj studentskoj sobi. S vremena na vreme me pozovu da didžejišem i to me uvek obraduje jer stvarno uživam u tome. To su isti oni lokali gde se održavaju svirke o kojima pišem i zbog toga to didžejisanje doživljavam kao najbolji provod, jer ne osećam nikakvu obavezu, tu sam da se zabavim i da sa drugima razmenim ideje. Zar ima išta bolje od izlaska u lokal sa dobrom ekipom, gde se sluša muzika po mom ukusu i gde mogu da popijem pet pića za džabe? U petak 18. septembra puštam muziku u „Blek holu“, u Gornjem Milanovcu, i to me je podstaklo na razmišljanje šta zapravo znači biti di-džej u jednom klubu i kakav sam ja u toj ulozi.

Uloga disk džokeja u doba dominacije radija, kao jedinog medija za distribuciju muzike, pripadala je najveštijim i muzički svestranim ličnostima. Na njima je bilo da obrazuju ukus publike i da u etar plasiraju najkvalitetniji muzički sadržaj. Sam termin „rokenrol“ skovao je jedan od pionira ovog zanata, veliki Alan Freed, čovek koji je otkrio ovu muziku svetu. Iako je ona nastala i postojala bez njega i njegovog programa, ona je doprla do ciljne publike njegovim posredstvom, on je bio deo medija koji ju je preneo u svet. Uloga disk džokeja se izlizala do banalnosti sa pojavom personalnih računara gde je svaki klinac sa piratskom verzijom „Traktora“ mogao da dopiše uz svoje ime i ta dva famozna slova – DJ. Sećam se srednjoškolskih žurki i maturskih proslava koje su obeležile plejliste likova koji sebe potpisuju kao DJ Shone, DJ Boki, DJ Paki… Tada sam naučio sve hitove sa estrade, koje bi obavezno u jednom trenutku presekao Beni Benasi i ona jezivo iritirajuća pesma „Satisfaction“. Kada bih je čuo, odmah bih imao fleš na muzički video za pesmu, ali od svih razgolićenih žena iz spota, video bih samo onu bušilicu kako mi rovari po mozgu. Oni hrabriji među ovim didžejevima u jednom trenutku bi presekli slavlje „Moravcem“ ili nekim drugim kolcem, da se masa malo razmrda… Od tad su mi ta dva slova uz ime simbol neukusa, neznanja i banalnosti…

alan-freed

Alan Freed – rnr DJ

Srećom, prošlo je mnogo vremena od tad i uslovi za puštanje muzike su se promenili. Oni najuporniji iz ove zabavnjačke branše su se zaposlili na splavovima ili puštaju jednu te istu listu vikendom u KST-u. Oni talentovaniji i pametniji počeli su da prave svoju muziku, krenuli su sa miksevima i razvijanjem ideja. Internet je oslobodio slušaoce od posrednika i obaveze da se ograničavaju na skroman ukus nekog klinca, tako da su ljudi počeli da prave svoje muzičke arhive i da kreiraju svoje plejliste. Svaka osoba je postala di-džej svoje sobe, mi smo milioni hodajućih plejlista.

Mnogo sam bolji slušalac nego što sam di-džej. Verujem da je razvijeni ukus i naslušanost nužni preduslov za bilo koga ko se smatra di-džejem, ali sam siguran da nije to ono što je presudno da biste postali ime u ovom svetu, neka vrsta autora koji svojim izborom muzike ostavlja lični pečat na čitavu žurku. Ja zasigurno nisam takav di-džej. Slušam mnogo muzike, ali to radim sa upornošću neznalice koja želi da otkrije ono što joj je nedostupno. U stanju sam da jedan album slušam nedeljama, a dešava mi se da me jedna ista pesma danima čeka u otvorenom prozoru internet pretraživača. Zbog toga novu muziku otkrivam relativno sporo, a to posvećeno slušanje me odvikava od realnosti u kojoj je muzika nešto što pokriva neprijatne tišine u trenutku kada zaćutimo. Imam nasumične muzičke faze koje me pogađaju neočekivano. Kada sam u bluz modu, po listi nalazim sve ono što ima u sebi tu plavu notu, od Četa Bejkera do Morfina.

Kada puštam muziku u lokalu, dolazim bez ikakvih planova, spremljenih lista ili ideje gde ću da odem. Obično krenem sa onim što mi se sluša u tom trenutku, pa u zavisnosti od ljudi koje vidim u lokalu, pokušam da učinim mali kompromis i prilagodim svoje želje ukusu gostiju, ali uvek u okviru onoga što se meni sluša. Ako vidim da je to neka ekipa koja voli tvrđi zvuk, puštam stond rok do besvesti. Vodim se asocijacijama, jedna pesma me prenosi u drugu, nekad zbog rifa, nekad zbog muzičkog žanra, nekad samo zbog teksta. I to je način na koji obrazujem svoju listu za veče, pratim ideje koje mi se javljaju na licu mesta i pokušavam da to usaglasim sa atmosferom u lokalu. Vrlo sam sklon da skrenem u hip-hop ako vidim da se ljudi zagrevaju za đuskanje, a nekad sam egoistično uporan u puštanju Tom Vejtsa, Nore Džons, Rundeka i sve rundolike muzike na ovom svetu… Nekad me baš potera trip pa gledam reakcije publike, posmatram ljude u lokalu, obraćam pažnju na parove i one koji se muvaju. Tada muzičku podlogu prilagođavam onome što vidim u njihovoj interakciji, pa tako pustim „Are you gonna be my girl“ kada primetim da su dvoje na korak od toga da se smuvaju… Zbog svega toga ne smatram sebe nikakvim di-džejem, ali verujem da puštam dovoljno kvalitetne i raznolike pesme da neko ko sluša može da oktrije novog autora ili novi bend. Mene ispunjava pomisao da sam deo svog sveta, i to deo koji je u mom životu vrlo važan, podelio sa svima koji su te večeri popili piće u lokalu ili samo stali na trenutak da oslušnu muziku.

Imao sam sreću da upoznam ljude koji imaju drugačiji pristup u puštanju muzike od mene i tako sam naučio ili barem naslutio šta znači biti pravi DJ. Jedan od ljudi sa kojima sam puno polemisao o ovoj temi je DJ Ugly SS, čije sam veštine prvi put upoznao na svirci Radovi na zvuku 1#. On je tada između nastupa bendova puštao najbolju alternativu i neke od bendova za koje sam te večeri prvi put čuo, a koji su već imali svoje mesto na sceni (siguran sam da sam preko njega otkrio hrvatski M.O.R.T.) Kasnije sam ga slušao još nekoliko puta i mogao sam da zapazim neke od odlika njegovog autorstva u pristupu ovom poslu. U razgovoru sa njim otkrio sam da postoje ljudi koji didžejisanje shvataju mnogo ozbiljnije nego ja. Objasnio mi je koliko on vremena uloži preslušavajući i tražeći kvalitetnu muziku, koliko se trudi da oformi celinu u tome što će da pušta. Poslednji put kad sam ga čuo, puštao je odličan bluz, ali je ipak neprevaziđen u rokenroli i pravljenju atmosfere za igranje. Kao u najboljim danima rokenrola, kada su svi đuskali u klubovima, DJ Ugly SS uspeva da održi stalan bit tokom večeri tako da se u vama prirodno budi potreba da zaigrate. Njegova veština se sastoji u tome što nalazi odličnu muziku sličnog tempa i naboja, pa tako čujete pet-šest savršenih pesama u tako skladnom nizu da se to čini kao jedna stvar. Takvim malim deonicama on gradi veće blokove koji obeležavaju čitavo veče. Ono što vidim kao odraz njegovog stila je što nema problem da uz visokobudžetne upeglane snimke hitova pusti i garažni snimak nekog andergraund benda ako se to spaja u niz kakav je zamislio. On ume da izbalansira između potrebe publike da čuje ono što joj je poznato i promovisanja novih bendova i novog zvuka, pa njegov muzički program nalikuje na opuštenu vožnju kroz noćni bulevar gde na putu prolazimo pored mesta koja nas sećaju na nešto staro, ali su doživljaji uvek novi i sveži.

DJ Ugly SS

DJ Ružni SS

Mislim da je plasiranje najkvalitetnijeg sadržaja poenta toga da se bude di-džej u današnjem svetu. Preplavljeni smo muzikom najrazličitijih žanrova, podjednako su nam dostupni i najbolji bendovi na svetu i najgora muzika na Tjubu, sve nam je besplatno i na dohvat ruke, ali nemamo svi sluha, a ni vremena, da se posvetimo otkivanju. Zbog toga mislim da institucija DJ-a dobija svoju novu ulogu u svetu interneta. Potrebni su ljudi kao DJ Ugly SS, i oni slični njemu, koji traže muziku koju bismo mi mogli sutra da slušamo.

Svako od nas ima svoje načine kako otkriva novu muziku. Radio program je nažalost izgubio tu ulogu posrednika, iako se na „Dvesta dvojci“ mogu čuti i demo bendovi i emisije sa programom usmerenim na njihov rad. Za mene je živa svirka omiljeni način za otkrivanje, ali svirke nažalost nisu toliko česte i nemam uvek mogućnost da odem na koncert koji bih voleo da čujem; zbog toga se oslanjam na preporuke drugih ljudi ili nasumične postove na koje nabasam na fejsbuku. Ipak ubedljivo je najbolje čuti neku pesmu posredstvom čoveka pred vama, neke osobe koja tog dana igra svoju ulogu DJ-a i koja uživo poklanja deo svog sveta slušaocu. Koliko svi žudimo za dobrom muzikom u kafićima i lokalima gde izlazimo dokaz je to što su čitavo leto u „Blek holu“ obeležile večeri u kojima je neko namenski didžejisao, od lokalnih muzičara koji u privatno vreme slušaju nešto potpuno drugačije od onoga što sviraju, do lokalnih legendi koji su deo svoje plejliste podelili sa drugima. To utiče na celokupnu scenu jednog grada jer je užasno važno da sama publika bude slušalački izgrađena kako bi mogla da prepozna kvalitet novih autorskih bendova i podrži ih na samom početku, kada je to njima najpotrebnije.

Voleo bih da u velikim klubovima zapošljavaju ljude kao što je DJ Ugly SS, a da manji lokali naprave događaj od prostog slušanja muzike, jer bi mnogi od nas došli da čuju šta to slušaju drugi ljudi, ili još bolje oni koji danas drže scenu u Beogradu, Čačku, Kraljevu, Kragujevcu, Novom Sadu…. Ako mogu da biram, trenutno bih najviše voleo da čujem izbor muzike po ukusu Sandre iz Dingospo Dalija.

Ako je Bog DJ, neko mora da bude njegov prorok.

2 Odgovora

  1. септембар 29, 2015

    […] veći deo benda, zajedno sa njihovim menadžerom, o kojem sam nedavno pisao povodom njegovih di-džej sposobnosti. Nervozni su jer sviraju u galeriji Kulturnog centra, u kamernoj atmosferi sa plastičnim stolicama […]

  2. октобар 22, 2015

    […] su najznačajinija publika. „Došao je svak’ k’o treba“, što reče moj prijatelj DJ Agli. Da ste bili, čuli biste dva kantautora u intimnoj atmosferi i mogli biste da njihove pesme […]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download