7:1

Legenda kaže da je u Banjaluci odnos žena i muškaraca 7:1. Sedim u „Eklektiku“, finom kafiću preko puta džamije, i pokušavam da sračunam odnos između šalvara, suknjica i pantalona. Loš sam sa matematikom, statistikom i baratanjem bilo kakvim brojevima. Znam da me dileri zakidaju makar za 0,3 grama po desetki, svestan sam da je čista krađa plaćati 50 dinara više pri uplati računa za telefon, a da ne pričam kako mi infostan u Novom Sadu svakog meseca izbija lovu iz džepa. Ali kada je reč o muško-ženskim odnosima, mislim da sam stručnjak, mada to nikada ne bih priznao javno.

Italijanska polovina u meni voli te balkone i idealne drage zbog kojih vredi pentrati se uz kamene zidove, recitovati i glumiti romantične scene na ulicama Rima… Ali iako sam veliki fan žena, mnogo više volim muziku, pa sam tokom nastupa takmičarskih bendova stajao pred binom i pažljivo slušao svaki nastup, ne obazirući se na prilično povoljan broj devojaka u mojoj blizini (5:1). Iako su mi mnogi zamerili što sam pohvalio „Playground Hustle“, meni je njihov nastup ostao kao jedan od najboljih momenata prve večeri festivala. Zaista treba imati hrabrosti da se tako otvori veče, pred tek pristiglom publikom, još uvek previše treznom i tupom da bi se prepustila emocijama. Iako je masa bila veća u petak, razlika u odnosu na nastup benda „Belleti“ je bila upadljivo velika, njima su falila muda, a cure iz ovog trep dua su u jednoj pesmi odradile sve, izdominirale su scenu, izrokale svoje stvari preko odličnog ozvučenja i verovatno zakucale žiri u neverici šta će one ovde. Bilo je očekivano da neće proći dalje, pored svih onih bendova i celog koncepta takmičenja to nikako nije bilo moguće, ali je njihova pesma „Nije me briga“ ostvarila sebe  i svoju ideju – nije ih briga, igrali smo kako su svirale. Sutradan sam ih sreo u „Eklektiku“ (2:1), čestitao sam im na nastupu i pitao ih da li će doći skorije u Srbiju. Najavile su novi materijal za septembar, a sledeća svirka im je bila na „Sea Splash“ festivalu, što je svakako potvrda da su u Hrvatskoj već poznato ime.

ph

Možda se čini tako, ali moje simpatije prema bendovima sa ženskim članovima nisu motivisane samo mojom naklonošću prema ženskom rodu (o čemu pišem sa dozom opreza još od onog problematičnog teksta Zorana Strajčića). Kod nas muškarci mnogo češće prave bendove nego žene, pa svaki bend sa ženskim članovima vidim kao mali uspeh u ravnopravnosti, ali i osveženje za muziku, jer devojke ne sviraju isto kao muškarci. Ne po kvalitetu, već po emociji. Način na koji je Milica Uzelac koristila zvuk svoje gitare da popuni atmosferu i razvijanje pesme zasigurno se razlikuje od načina na koji bi to uradio neki muškarac. Mislim da je sposobnost da se sagledaju i dožive vrlo suptilne i tanane emocije istovetna kod oba pola, ali nekako je prihvatljivije da to čujete od Olivere Popović, nego od Kapetana Morgana i njegove osvete. Iz teksta o Oliveri saznajem da njena gitaristkinja tek od skora otkriva električnu gitaru, a kad sam je guglao, nalazim ovo:

Zbog toga mi je bend Vin Triste bio favorit. Svaka od te četiri devojke (4:1) je različitog muzičkog iskustva, senzibiliteta i pogleda na svet, a spaja ih zajednička želja za stvaranjem muzike. Ne mislim da je poređenje sa bendom „Warpaint“ potpuno ispravno. Svakako je postavka slična, ali senzibilitet i muzička osnova se razlikuje, a pesma „Ako ikad“ je prilično dobar primer za to; u njoj postoji tipičan melos sa ovih prostora, ali i blaga psihodelija, a tekst je upravo ono što želim od ovakvih bendova – želim da razumem taj drugi svet, da se saosetim sa njihovim emocijama koje nikada neću proživeti, ali ću ih doživeti baš kroz ovakvu muziku.

vin triste Za „Vin Triste“ me vezuju i sećanja na jednu privatnu žurku na Rudniku, na „Veseloj livadi“, na kojoj smo, kako i ime kaže, bili prilično veseli, a posebno iznenađenje je bio njihov nastup, prvi u njihovoj karijeri. U pozadini je tinjala vatra, ljudi su posedali po travi oko njih, a one su, vrlo stidljivo i plašljivo, odsvirale nekoliko svojih pesama, od kojih je „Ako ikad“ već tada zvučala kao hit. Zbog toga sam i planirao da im prve večeri u znak potpune predaje bacim šešir na scenu, ali preduhitrio me je jedan poveći brus koji je izleteo iz publike, dovoljno brzo i neočekivano da nisam video ko ga je bacio.

vt2

Još jedan od razloga što sam fan ovog benda je moje dugogodišnje loženje na „Dingospo Dali“, jedan od beogradskih bendova izniklih u BIGZ-u, čija se liderka Sandra Vidojević odvažila da u bendu „Vin Triste“ bude basistkinja i vokal. Već dugo pratim njihov rad, svaka njihova svirka mi je poseban događaj, pa sam se prilično iznenadio kada sam pročitao ne baš pozitivnu kritiku sa njihovog nastupa u Nišu. Ispostavilo se da nije sve baš kako je napisano (imajte to u vidu i kad čitate moje tekstove). Ovo ide u prilog onoj priči o kredibilitetu i novinarima – „Balkanrok“ je objavio recenziju devojke koja iza sebe nema nijedan tekst, a sudeći po ovom, vrlo selektivno i pristrasno opisuje svirke, a rečenica „imajući u vidu da se radi o prilično mladom bendu“ govori o ozbiljnom nepoznavanju istorije nove beogradske scene. Posumnjao sam u istinitost teksta još ranije, jer sam video objave nekih ortaka iz Niša koji su bili na svirci i koji su sa oduševljenjem delili pesme „Dingospo Dalija“, a nakon razgovora sa Sandrom uvideo sam da se izveštaj i realnost znatno razlikuju. Meni je to sve bilo smešno, bendovi previše lično doživljavaju ovo što mi pišemo, ne shvatajući da je naše mišljenje dostupno malom broju publike koju ne mrzi da pročitaju tekst o svirci na kojoj su najčešće bili i već imaju svoje izgrađeno mišljenje o njoj. Istorija je laž koju su uporno ponavljali oni koje nije mrzelo da nadglasaju ostale, sve dok to neko nije zapisao.

Pričali smo o tome u bekstejdžu, sedeći na gajbicama „Nektara“, u nepokošenoj travi iza bine. Nisam mogao da poverujem da pored tako dobre organizacije postoje propusti nalik na ovaj. Kasnije sam saznao da je iz godine u godinu „Demofest“ varirao u krajnostima, bilo je godina kada su takmičarskim bendovima priređivane bahanalije kao pravim rok zvezdama, ali u poslednjih par godina bekstejdž izgleda baš ovako – bendovi sede na gajbicama, nemaju ni vodu, mada dobiju po sendvič, a ako im se baš pije pre nastupa, moraju za to da plate. Neverovatno je da jedan ovakav festival propušta na takvim sitnicama, pogotovo ako imamo u vidu da im je jebena pivara sponzor. Zar stvarno ne mogu da se otvore za dva bureta piva?

Ipak, i pored takvih uslova, bendovi se prilično dobro slažu, ne oseća se nikakva takmičarska i suparnička tenzija, svi su vrlo druželjubivi, pozajmljuju opremu jedni drugima, razmenjuju brojeve i ugovaraju zajedničke svirke. U tom ćaskanju i upoznavanju ispostavilo se da su „Divert“ i „Dingospo Dali“ imali zajedniču svirku, i to u nekoj ludnici u Čurugu, a sve u organizaciji ekipe iz „Wolframa“. Gitarista „Diverta“ je tvrdio kako im je to bila najbolja svirka ikada, prepričavao je kako su im pacijenti prišli toliko blizu da su ih dodirivali tokom cele svirke i da je taj iskreni i bizarni kontakt bio nešto najbolje što je doživeo u svojoj karijeri muzičara. Niko nije pisao o tome.

Ne volim da se uguravam sa muzičarima u bekstejdž, mislim da je to prostor koji pripada samo njima, ali ovoga puta nisam izdržao kada sam video jednu od „Demofestovih“ hostesa kako uvodi neke od bendova iza bine. Prilično sam slab na te alternativke sa pirsinzima, pogotovo kad nose naočare, pa sam za ovu jednu bio spreman da menjam svih mogućih sedam. Ali nije mi išlo, iz dana u dan uzaludno sam se provlačio među gajbicama, preskačući opremu razbacanu po travi, pokušavajući da joj prodam svoj italijano šmek. Ako mi je ikada bilo krivo što ne sviram ni u jednom bendu, bilo je to sada, pa sam već smišljao kako ću da nateram Lajku da okupi ekipu za sledeću godinu samo kako bih išao sa njima kao menadžer i, ako bude sreće, bio u njenoj blizini.

Ako zaboravim na moje ljubavi iz Španije, Novosađanke su mi i dalje najlepše devojke koje sam video u životu, ali ni ove iz Banjaluke ne zaostaju. Žalim što festival traje samo tri dana, valjalo bi preseliti se makar na mesec dana, po mogućstvu u ovo letnje vreme kad je svima do širenja bratstva i jedinstva kroz telesne tečnosti. Ubeđujem jednu studentkinju da mi pokaže najmračniji deo tvrđave, a ako je „ništa pre braka“ problem, pravo je vreme da se uzmemo – ove godine su u okviru „Demofesta“ organizovali venčanja na tvrđavi. Ako se ispostavi da nismo bili za bolje, razvešćemo se, odmah tu pored, nije to ništa strašno. Kaže da jedva čeka „Gobline“, ali ne zbog onih pesama sa albuma „U magnovenju“, ona je ova podmlađena pank publika koja na koncertima pravi selfije, njoj „Luna“ znači više nego „Anja“, a ući će u šutku samo ako nije previše prljavo i ako nema onih užasnih likova koji skidaju majice. Omatorio sam, uviđam, ali ipak prećutkujem da odavno nisam njihov fan, već dugo ne čujem pank u njihovoj muzici. Mada očigledno nisam neki stručnjak za pank kad nisam ukapirao šta je bend „PNA“ uradio sa onom pesmom u čijem refrenu su vikali „Daj nam para!“. Zar nije pank reći istinu svima u oči? Ali mislim da „Demofest“ nije samo takmičenje u kojem se jure pare, ipak mi se čini da ovde postoji više od toga, makar malo duše, makar malo ljubavi.

„Goblini“ počinju svirku, Golub pozdravlja publiku, a ja je vučem za ruku, željan. Uporan sam da makar probamo ležaljke, ali tamo je prevelika gužva i konstrukcije su se toliko iskrivile da ljudi leže na zemlji. Osvrćem se okolo, šanse su mi se znatno smanjile (2:6), pokisao sam, ali ne odustajem. Kako da odem iz Banjaluke, a da nisam poljubio nijednu. U glavi su mi sve vreme oni stihovi iz „Bluza 51“ – pet na jedan, bejbe, jedan je na pet.

Na kraju sam ipak sam, sa cigarom. Ona sluša „Gobline“, a ja obilazim poslednji krug po tvrđavi, pa na spavanje. Na raskrsnici pijani ljudi pretrčavaju na crveno. Vredelo je, stvarno je vredelo doći ovde, pa čak i pored svih propuštenih šansi da se vratim sa još jednom ljubavlju pod šeširom. Ali dok se umivam vodom sa česme ispred džamije, ledenom kao da iz nje ističe Vrbas, uviđam da je i ovo ljubav, voleti jedan grad, bez ikakvog stvarnog znanja, umisliti simpatije prema ulicama koje i ne poznaješ, diviti se svemu podjednako istovetnom kao u svakom drugom gradu, ali drugačijem jer je to Banjaluka, zeleni grad, „Demofest“ prestonica. Mislim se kako nikakav putopis od ovoga neće biti, nisam se mrdnuo dalje od tvrđave, a i kako pisati o jednom gradu posle samo tri dana života u njemu. Gasim pljugu o ivičnjak i zaklinjem se šeširom svojim, tu pred džamijom, da ću dolaziti na svaki „Demofest“ sve dok se ne predam, ja Banjaluci ili ona meni.

____________________________________________________________________________

P.S. Ovaj tekst je deo serijala posvećenog jedanaestom Demofestu. Sve tekstove možete pronaći na ovom linku.

PP.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje. Ako biste da me častite pivo, možete to da uradite virtuelno ovde – novac trošim na ploče, albume i ulaznice, čime dirketno podržavam kvalitetne autore. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Slobodno komentarišite, svi vole da čuju glas publike, pa tako i ja. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download