5 najboljih svirki o kojima nisam pisao prošle godine

Već sam se opravdao zašto nisam muzički kritičar, tako da je potpuno razumljivo što mnogo puta odem na svirku, a o njoj ne napišem ni reči. Nekada mi bude svejedno, ali ima i onih koncerata zbog kojih se posle kajem što nisam napisao neki osvrt, jer toliko su bile dobre da je šteta da se ne čuje više o njima. Ovo je tekst o pet prošlogodišnjih svirki o kojima nisam pisao, a trebalo je.

  1. Muzikom za naš grad – klub Modesty Blaze, Gornji Milanovac

Na samom početku 2016-te godine, milanovačka scena se okupila oko humanitarne akcije „Muzikom za naš grad“. Za dve večeri, osmog i devetog januara, na kojima su nastupila po četiri benda, sakupljeno je oko 60.000 dinara. Ova svota je donirana lokalnoj bolnici za kupovinu pulsnog oksimetra, aparata neophodnog za dečije odeljenje. Više o samoj organizaciji i ishodima akcije možete da pročitate u obaveštenju muzičkog studija „Radionica, a ja ću se osvrnuti na samo dešavanje i reći ću vam da je rokenrol human baš zato što su ljudi koji ga sviraju osvešćeni. Svi ti bendovi koji su svirali, radili su to zarad ideje, sa željom da pomognu svom gradu. U tome su i uspeli, ali nažalost, baš zbog problema koji su navedeni u pomenutom obaveštenju, čak četiri od tih osam bendova više ne postoje. Ipak, ta svirka će mi ostati u sećanju kao najbolji nastup benda „Morbid cow“, po divljoj svirci kojom su Brushaltersi oduvali ljude, po etno pevanju koje je prešlo u krcanje u prvoj pesmi benda „Do not Obey“ i po Đolu Fantomu iz Plišanog Mališana koji je pevao sa fantomkom na glavi. U Bluzdogovoj arhivi postoje snimci sa ovog koncerta, ali nijedan neće pokazati kako je stvarno bilo te dve večeri.

plisani

fotografija: Ivica Milošević

  1. Kind of Cai, Cambalache, Kadis

Od februara do sredine maja živeo sam u Kadisu, na zapadnoj obali Španije, dovoljno blizu Marokoa da osetim sve čari vrhunske čokolade koja je u prvoj ruci stizala preko luke. Četvrtkom bih išao na džez u jedan od najgotivnijih klubova u Kadisu, džez bar Cambalache (Kambalače) u ulici Hose del Toro 20. U tom malom klubu uvek je bilo krcato, a ispred lokala ljudi su blejali na ulici, pili i pušili bez straha od policije i gnevnih komšija. Kambalače je pravi old school džez bar, zamračen i zadimljen, na ciglanom zidu je napisano: Nemamo wi-fi, razgovarajte sa ljudima, a barmen je vlasnik lokala i ima glas dubok kao zarđale bas žice. Ne znam više ni koje je to večeri bilo, sve je maglovito u sećanju, ali ne zaboravljam taj kvartet koji je u flamenko fazonu sivrao Dejvisov album „Kind of Blue“, po andaluzijskom temperamentu. Naslov „Kind of Cai“ sugeriše način govora iz ovog kraja, gaditanosi skraćuju reči i pričaju brzo, sa puno slenga, pa je ovaj album nešto nalik na Dejvisovo plavo, ali više nalik na taj neverovatni grad, Kadis (Cadiz). Sa tog koncerta ne postoje snimci, jer tamo ljudi dolaze da slušaju muziku, a ne da je love svojim glupim telefonima, ali delić magije možete osetiti sa ovog snimka, iz jednog drugog prostora, u nešto drugačijoj postavi.

  1. Rock & Hole night, Black Hole, Gornji Milanovac

Leto je bilo sa više kiše nego sunčanih dana, pa nisam bio na onoliko svirki na koliko sam mislio da ću biti. Ali ma koliko svirki da sam čuo prošlog leta, siguran sam da bi mi ova bila najbolja. Te večeri su nastupili Lajka na Mesecu, Belo u Boji i Strah od Džeki Čena. Iako je povod bio prikupljanje novca za snimanje debi albuma benda Strah od Džeki Čena, te večeri ubedljivu pobedu je odneo nastup Belog u Boji. To je bio njihov prvi nastup ikada. Pre toga su mesecima radili na pravljenju svog EP-a i svi su znali da se nešto veliko kuva, ali niko nije čuo neku pesmu ili je imao pojma kakav je to bend. A onda su te večeri izašli pred punu baštu Blek hola i otkinuli ceo repertoar. Svi su bili obučeni u bele košulje, osim frontmena koji je nosio crnu majicu. Ovaj bend sam kasnije čuo još nekoliko puta ali je to bila njihova najbolja svirka koja je nepovratno otišla u istoriju, jer se postava promenila, tako da se onaj nastup neće ponoviti više nikada. Sa te svirke je ostao samo jedan snimak Lajke na Mesecu, i to baš onaj u kojem Lajka greši na kraju pesme, zbog čega smo se jednom i posvađali, a to je uticalo na odluku da ne pišem o toj svirci. Možda je i to dokaz kakva je to svirka bila, jer niko nije gubio vreme na snimanje, svi su uživali u magiji.

belo u boji

fotografija: Ana Slović

  1. Skreč Majstor Ljuban, Ljubitelj, Gornji Milanovac

Na bubnju Videc iz Štrebersa, na basu Kecman iz Plišanog, a na mašini za skrečovanje – Skreč Majsotr Ljuban. Ceo nastup je zapravo bila džemka koja je od pesme do pesme mutirala iz laganih vožnji u krcanja i nojz. Ono što me je oduševilo bilo je kako je Majstor Ljuban davao publici da se oprobaju u skrečovanju i igranju sa opremom, svako zainteresovan je mogao da spusti ruku na ploču i uradi ono što je video da profi didžejevi rade u filmovima. Nikada nisam video više ljudi u Ljubitelju, a ekipe su se sve vreme menjale, gužva je bila nepromenljiva, ali su uvek novi ljudi dolazili, a neki od njih su se priključivali džemkama. Te večeri smo iščekivali lokalnog emsija Mr. Can-a da dođe i baci neki fristajl, ali on se nije pojavio, ali su zato na mikrofonu dominirale Ana i Milica. Ako mi ne verujete na reč, postoji snimak sa te svirke:

  1. Dingospo Dali i Crvi, Elektropionir, Beograd

Zapravo na ovoj listi bi trebalo da se nađu dva koncerta Dingospo Dalija, jedan je onaj iz Studenjaka, kada sam upoznao devojku sa imenom moje idealne drage, a drugi je ovaj o kojem je tekst. Sreća pa sam odustao od ideje da budem muzički kritičar pa mogu sebi da dozvolim toliku količinu subjektivnosti da kažem da je trenutno za mene Dingospo Dali najzanimljiviji bend na ovim prostorima. Zato me je malo i iznerviralo kada sam video da na ulaznici za ovaj koncert stoje samo Crvi. Ja sam na taj koncert zapravo otišao da bih čuo Dingospo Dali, Crvi me nikada nisu nešto zainteresovali, a baš zbog toga i nisam napisao izveštaj sa svirke. Jer da jesam, morao bih da kažem kako je Dingospo Dali otkinuo, toliko da je početna malobrojna publika pred binom narasla do ozbiljne gužve, koja je na kraju urlala da sviraju na bis, još, još, još; a Crvi, koji su nastupili posle njih, bili su mlaki, malo dosadnjikavi, zanimljivi samo na trenutke. Ne znam zašto, ali to što rade Crvi mi zvuči izlizano. Iako volim kako svira njihov gitarista Ivan Skopulovič (mada više njegov zvuk iz Bitipatibija nego Crva), ne mogu da se otmem utisku da sam sve to već čuo. Jebi ga, zato je bolje da ne pričam o njima, jer Dingospo Dali su za mene bili zvezde te večeri. Odsvirali su i pesme koje do tada nisam čuo, što je ublažilo moju žal za neodsviranom pesmom „40-ti dan“ kojoj sam se najviše i radovao.

Posle svirke smo zablejali u studiju „Sova“, koji drži Vida, bubnjar Dingospo Dalija. Priznaću vam da sam se tada osetio bitnim, jer bio sam tu, sa tim kul ljudima koji prave novi zvuk; sa jednim ortakom koji se vratio sa anarho-sindikalnog skupa iz Varšave; sa Zlatkom iz benda Oko Alefa koji mi je rekao da menja instrument i traži novi zvuk; sa devojkom koja nosi isto ime kao moja idealna draga… Pomislio sam – jeb’o sve, ovo je život! BIGZ je zvonio od džemke posle ponoći, a kroz prozore je virio Beograd.

Nije bilo boljeg načina da se završi godina.

______________________________________________

Nije lako izdržati muzičku zavisnost od koje patim, ali uz vašu pomoć ona može da postane znatno podnošljivija. Ukoliko vam se sviđa kako pišem, možete me podržati deljenjem teksta sa prijateljima, praćenjem na Fejsbuk stranici ili donacijom preko Patreon kampanje. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>