24h rokenrola

E kakva je to žurka bila!

Ja sam jedan od onih ljudi što voli svoj rođendan. Onomad u Španiji čuo sam od jednog Marokanca kako on svoj rođendan proslavlja čitav dan, čitava 24 časa radi samo ono što voli, to je jedini način da osvesti zašto je ipak srećan što se rodio. Praktikujem tu ideju u poslednje 2-3 godine, a za svoj 29. rođendan (koji je bio pre 3 dana, hvala što ste čestitali i probali tortu), imao sam savršen plan.

Rođendan se slavi od ponoći, od prvog minuta tvog dana, a po programu u 00:00 počeće Igralom. Već sam video svoj šešir u masi dok se zakuvava „Samo u tragovima“, jedna od pesama kojom se maltretiram u poslednjih desetak dana. Znao sam da mi sudba rola rođendanski poklon, jer je koncert Stiff Bušemija, Larske i Igraloma bio najbolji mogući uvod u mojih 24 sata slavljenja života, a kako sam se odomaćio u Domu B-612, osećao sam da će se to pretvoriti u kućnu žurku.

36307368_2053223328085242_3578040613238472704_n

sjajan dizajn najave

Mada, ni tada nije bilo sve idealno, jer je raspored bendova bio netaktičan, Larska je otvorila svirku, a Stif Bušemi (Stff Buscemi) je nastavio. Da su me pitali za rođendansku želju, rekao bih im da je idealno da Stif Bušemi započne svirku, red je, oni su domaćini, a još važnije, sviraju progresiva insturmentale, pa je nekako logično da od njih krene, a da se onda vokal sledećeg benda nadoveže kao dodatni element za slušaoca. A i realno, Stif je mnogo manji bend od Larske, pa ako ima neke kulture na sceni, zna se ko cepa sitninu, a ko kreše šibicu. Zapravo, pravi početak svirke je bio bend iznenađenja koji je imao slušljiv fazon, a u kojem je po kvalitetu najviše iskakao gitarista/pevač i vrlo zanimljiva tehnika kojom je svirao akustičnu gitaru. U bendu su svirali i neki od članova Stif Bušemija, tako da je nadovezivanje ovog benda bilo zaista očekivano, ako ne i obavezno. O tome treba razmišljati najviše zbog publike, jer kada vas jedan bend podigne na određenu visinu, sledeći bend mora da krene sa te tačke i da vas vodi dalje, što se u slučaju Stifa Bušemija nije desilo.

siff

Stiff Buscemi; foto: Liman Crew

Nije ni da su imali neke šanse posle onakvog meteorskog rasturanja koje je priredila Larska. Nema kome nisam pričao o ovom bendu, pa ako ste slučajno jedan od retkih, zamislite da vas vučem za rukav i na uvo vam poveravam kako verujem da postoji jedan bend u Srbiji koji bi mogao da ima svetsku slavu, jedan bend iz Kragujevca čiji zvuk ruši napuštena fabrička postrojenja iz socijalističkog perioda, trio neprejebivog imena – Larska. Sećam se kad sam prešao više od 250km (Studenjak-Gornji Milanovac-Kragujevac-Beograd-Studenjak) samo da bih čuo ovaj bend u njihovom gradu, na jednoj svirci u SKC-u. Tada sam ih video u punoj snazi, a ono što su pokazali u Novom Sadu bilo je još bolje.

larska025-1024x683

Larska; foto: Liman Crew

Nažalost, morali su da krate nastup i nisu se obazirali ni na uporno pozivanje na bis. Završili su taman u trenutku kada su nas imali u potpunosti. Većali su da li će za poslednju stvar izrokati „Jeffrey in my lungs“, ali je onda Luka Stoisavljević presudio izvadivši gudalo koje je od njegovog basa napravilo nadzemaljski distorzirani hor čija vibracija je preklopila dom. Iz takve podloge je izašla rifčina uz koju je Duško Jovanović hedbengovao u niskom naklonu, držeći bas ispod kolena. Najveći deo svirke je proveo u tom položaju, mlateći kosom u ritmu, tako da ste mu videli lice samo u pauzama između pesama. Na toj svirici, možda po prvi put u Domu, čuo sam bubanj, zvuk tog instrumenta i kako neko, kao što je Dušan Lazić, može da govori preko njega. Larska nas je udrobila u svoj zvuk, samlela gruvom i oduvala vokalom (jes falilo malo reverba).

larska094-1024x683

Larska – Can’t Steal It; foto: Liman Crew

Pošto sam načuo razne glasine o njihovom daljem radu, srećan sam da mogu da prenesem informaciju iz prve ruke i da najavim njihov debi album koji bi trebalo da izađe u septembru, a promocija će biti u kragujevačkom Domu omladine, tako da već danas rezervšiem jednu kartu za tu svirku, a vama, gde god da ste, preporučujem ovaj bend i garantujem vam da je to svirka koju vredi čuti.

Kao i u svim lošim filmovima, moje pripreme za 24h rođendanskog slavlja prekinuli su panduri, tačnije dvojica njih. Pojavili su se u dvorištu Doma B-612 baš kad sam planirao da pripalim. Stif Bušemi je rokao u sali, ali to nije bilo ni blizu dovoljno glasno da bi to bio problem. Ono što nisam znao je da je veče pre toga u Domu bila jedna od onih kultnih „Guilty pleasure“ večeri i da je, uprkos kiši i logici, prodato 450 ulaznica, tako da je komunalna policija, koja je očekivano došla na pozive okolnih komšija, čekala dvadeset minuta na kapiji jer bukvalno nije mogla da uđe od gomile ljudi koji su uživali u svom giltiju. Verujem da im je zato prag tolerancije bio mnogo niži ove večeri, pa su još pre ponoći prekinuli svirku i zapretili zaplenom instrumenata. Došlo mi je da ih molim na kolenima, jer tako sam silno želeo da mi rođendan počne sa zvukom Igraloma, ali nosio sam nove pantalone i nije mi se ulazilo u dvadeset i devetu godinu života sa svešću da sam počeo da molim policiju da me puste da slušam muziku koju volim.

Nešto slično se desilo i na jednoj svirci u Gornjem Milanovcu, došla je murija, svirka je prekinuta, ali je onda „Strah od Džeki Čena“ ipak odsvirao svoj deo na kraju, o čemu sam pisao kao o velikoj pobedi. Iako sam svestan kolike komplikacije bi to moglo da donese Domu B-612, voleo bih da sledeći put idu do kraja, da izguraju svoj program, a kad policija dođe da odnese opremu, publika može isto tako da blokira vrata. Ovako, publika je samo besnela i pokazivala srednji prst svakome ko je povirio na terasu okolnih zgrada, a sve ono uzbuđenje koje nam se nakupilo od dobre muzike, moralo je da se prelije na neko drugo mesto, jer je u Domu bio fajront.

U jedan minut iza ponoći, pripalio sam spravu i pitao Dimirija Dimitrijevića kada izlazi novi album. Izgleda da će septembar biti najbolji mesec u godini, jer je i drugi album niškog trojca najavljen za tad. Igralom je dobro zavozao publiku objavivši spot za pesmu „Zlato“, jer to je stvar koju su izvodili i na nastupima, a u svom zvuku sadrži i onu početnu igru ovog benda, a najavljuje i lomljavinu koja tek dolazi sa novim materijalom.

Hteo sam da ih čašćavam, bio mi je rođendan, ali oni su ipak odlučili da se vrate za Niš, da još jednom pređu 320km puta, a da ipak ne nastupe pred domskom publikom. Znao sam da je to znak i da je najbolje da krenem sa njima za Niš, jer nije lako ispuniti 24 časa svim onim što voliš, a ako u nečemu zaista uživam, to je da putujem, pogotovo posmatrajući svetla grada dok se vozim na zadnjem sedištu, navaren taman onoliko koliko čovek mojih godina treba da bude na svoj rođendan. Igralom mi je puštao novi materijal, table sa imenima mesta su nestajale u mraku, a ja sam sa svakim kilometrom postajao sve srećniji, jer bilo je tek dva sata iza ponoći, a ja sam već znao zašto volim ovaj život.

fotografije: Liman Crew

____________________________________________________________________________

P.S. Ako želite da saznate kako je proteklo ostalih 22h rođendanske žurke, pišite u komentarima, tražite, zahtevajte!

Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje, novac trošim na ploče, albume i ulaznice, čime dirketno podržavam kvalitetne autore. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download